ЕКСПЕРИМЕНТИ ПЕРИЦЕ ЈОКИЋА

Да је којим случајем алхемичар, Перица Јокић би до сада разнео пола Берана у којем граду под Јасиковцем и осталим топонимима и живи и ради, што је привилегија само појединих мештана ове људске насеобине у долини Лима.

Али, срећом по Беранце и остале Васојевиће чисте крви, Перица Јокић своје експерименте проводи у својој књижевној лабораторији, у којој, кад се и деси нека експлозија, она резултира само прималним праском, што је унутрашње осећање сваког аутора који се бави писањем, брисањем и уздисањем.

У свом експерименталном књижевном прогаму, Перица Јокић није пошао од нуле. Иако је такво једно полазиште честа стартна позиција у нашој савременој литератури.

У својим књижевним истраживањима, Перица Јокић као и сваки литерарни инноватор своје опите је прво применио на себи. Да, ако му се нешто и догоди, то остане унутар куће. А, тек онда кад постане посве сигуран да му самом није ништа, онда то издавањем на свијет, разгласи кроз време и простор.

У том смислу, Перица Јокић је своје опите Роберта Ниманија обављао тако што је једним оком гледао на запад. У правцу Еброуза Бирса. А другим на исток. Тамо где се лако може уочити Данил Хармс.

Користећи се оним до чега су дошла ова двојица његових великих претходника Перица Јокић се потрудио да им буде макар до колена. Тако нешто не успева ни писцима који су умишљени да су много познатији и талентованији од Перице Јокића.

Напротив, пажљивом читаоцу опита Роберта Ниманија неће промаћи да је у великом броју својих кратких бележака, Перица Јокић по свежини на оној истој ветрометини, како се домаћа промаја уметнички зове, на којој су се пре њега налазили И Хармс и Бирс.

Ако мишљење потписника ових редова има икакав значај, онда тај потписник позива оне који су имали среће да им ова књига допадне шака, отворе је и обавезно прочитају. У њој ће наћи све оно што им је падало на памет, али се приликом пада разбијало у парампарчад. Сада имају прилику да ту парампарчад поново добију као једну целину, и да захваљујући овим опитима, пробуде у себи наду да су се још једном нашли у прилици да у себи пронађу, ако не егзистенцијални, оно макар смисао за хумор.

Ко пропусти и ову шансу, још дуго ће лутати у потрази за сваким, па и овим смислом.

Радивоје Бојичић

Ogledi Roberta Nimanija, korice, prednja strana

ЕТАЛОН ЗА ДУХОВИТОСТ

Роберт Нимани, стручњак за кориговање логике, којег смо имали прилике да упознамо читајући његова “Искуства”, наставља са својом успешном праксом и у “Огледима”. Питање је само шта очекивати из његове лабораторије ако је у природном амбијенту већ тако нестваран.

Нисмо далеко од истине ако ставимо знак једнакости између Роберта Ниманија и аутора који је само хтео да приштеди своје име па макар и по цени да буде скроман.

Можда вас у наставку књиге не очекују убиства у улици Морг, али количина мистериозних заврзлама биће довољна да вас баца с кревета на патос.

Ове приче су као скраћена шах партија у којој је остао још само мат у пар потеза. Најчешће се дешава да се решавањем једног случаја нехотице реши нешто споредно, а то онда постаје примарна ствар у целој причи. (Човек којег су појеле пиране не мора да брине ко ће вратити душек који је изнајмио на плажи.)

За разлику од Хармса и сличних писаца који су полазиште имали у надреалном, Јокић се брзо извлачи из „замке“ и ствара услове за завршетак својих прича. Свака његова прича има крај. Чак и она о уморном дрвосечи.

Често приче иду рубом фантастике, чешће нелогичности, али крај је увек ефектан, готово с поруком. (“Не може једним скоком да се учествује на двије Олимпијаде”.)

Свака прича Перице Јокића могла је бити завршена и реченицом пре, али он иде дотле да и себе изненади финалним обртом. Тек тада сматра да је прича завршена. У реду је да пластична хирургија у пар резова од жене направи мушкарца, али шокира чињеница да пацијент никад није ни мислио да је женско, што наводи на сумњу да је само читалац луд. Још једно чуђење није на одмет.

Језик Перице Јокића је разумљив, без заноса, једноставан, толико природан да од снега са његове слике „Један зимски тренутак“ може грудва да се направи.

Реченица је ослобођена свих сувишних речи, а прича свих непотребних реченица. Ослобађа се свега до тренутка докле прича може да постоји. Затим сачува тај минимум скупоценог текста већ обликованог у дијамант.

Понекад се цела његова прича састоји од свега две реченице. И уопште јој није тесно. (“Најезду политичара свих профила једино би могло да спријечи њихово, такозвано, рано откривање. Већ замјеном беба у породилишту!”)

Или прича у једној реченици (“О овом догађају у историји – толико.”) која тек у комбинацији са насловом има смисла, односно постаје комплетна. Тако наслов исприча пола приче, у свега две речи (погледајте које), а онда вас чека целокупан наставак приче од свих својих шест речи.

Ако би се тражио најоткаченији део Перициних прича, онда би то сигурно био закључак. (“Када су се криминалци пробудили, нијесу могли да вјерују да је затвор стрпан свуда око њих.”)

Духовитост Перице Јокића је изузетна. Његов таленат у овој области је неоспоран. У време Косовског боја није постојао ауто отпад па не треба замерити Косовки девојци што је за шасију од голфа помислила да је оклоп Милоша Обилића.)

Он сасвим нормално говори о појавама које изазивају гротеску, а као да га при том ништа не додирује. Док у себи, највероватније, пуца од смеха. (“Ту се најприје завршава прича о његовим ногама, затим рукама, а нешто касније и о њему.” Тако описује страдање једног редара у зоолошком врту.)

Ако се, читајући приче, пронађете бар у тих неколико примера, онда сте спашени. Ваш мозак је духовно употребљив. А књига “Огледи Роберта Ниманија” је јединица мере за духовитост.

Н. Т. Ч.

Ogledi Roberta Nimanija, korice, zadnja strana

СВЕТ НАОПАЧКЕ

Између Перице Јокића и Роберта Ниманија, не постоји разлика. То је збир два генија.

И ја ћу у њиховом стилу, бити кратак, па ћу покушати овим речима да им се одужим за оно што раде.

А њих двојица тумбају свет наопачке. И код њих се ипак окреће, али у контра смеру. Код њих пацијенти лече докторе, лопови хапсе полицајце, а ђаволи истеравају попове.

Неки би рекли црни хумор, али заправо све је овде црно на бело, само треба (правилно) гледати. Гледати и читати између редова. А редова је мало, јер су они све довели у ред. Кратки су и јасни. Ништа их не разумемо. А они то баш и желе. Да нас натерају да се смејемо на наш рачун.

„Платиће нам за то!“, рекли би политичари, али у њиховим причама, политичари су замењени још као бебе у породилишту, па самим тим више и неће бити политичари.

Роберт Нимани и Перица Јокић воде засебне политике. Један вуче лево, други десно, а обојица ударају право у центар. Роберт је у свом свету, а Перица је осим света, али око њих се врти цела књига. Код њих не важи правило да један пише, а други памти, јер обојица пишу, а на читаоцима је да им то запамте. Ја сам један од њих. Прочитао сам вас, сад могу да пишем о вама!

Игор Браца Дамњановић

ОДАБРАНЕ ПРИЧЕ ИЗ КЊИГЕ

ПЛАНИРАЊЕ

Планер никад није знао план рада унапријед.

Непогрјешиво је радио само онда када план пише сјутра за јуче, или, у најгорем случају, сјутра за данас.

Важно је било да иде бар 24 сата испред плана.

Када је страдао за машином коју је опслуживао, о томе у свом плану ништа није донио.

Изгледа да се извуку само они који раде плански. Али унапријед!

ДЕСЕТИ БАРИТОН

Десети баритон је био један од 120 чланова бечког хора. Једном је само отварао уста и нико није примијетио да не пјева. Ово му је омогућило да за вријеме наступа обавља и друге послове.

Тако је ономад из Беча одлетио за Москву на свој омиљени балет.

И одмах му је пало у очи да на сцени нема осамдесет петог балетана.

Овај је авионом збрисао за Мадрид на фудбалску утакмицу, али и да мијења брата близанца који је са утакмице клиснуо на берлински филмски фестивал да види главног глумца, који се, у то вријеме, на бечком концерту дивио складном пјевању десет баритона који звуче као девет.

Већ првом сљедећом приликом није било нити концерта, нити опере, нити утакмице, нити берлинског филма.

Сви су шмугнули.

ДЕСЕТ ЗБУЊЕНИХ ПОЛИЦАЈАЦА

Човјек је спровео полицајца и убацио га у марицу. Пријетходно му је, по прописима, везао лисице.

Затим је и другог спровео на исти начин.

Све се понављало док је трајало полицајаца. Они нијесу пружали никакав отпор што их је и саме изненадило.

Онда их је човјек уредно стрпао у затвор.

Тек сјутрадан ови су примијетили гдје су направили грешку на свом првом задатку. Требало је да лове тог човјека, иначе криминалца приправника, и да они њега приведу, а не он њих.

До забуне је дошло јер су, до јуче још, сви били љути криминалци.

Али навићи ће се.

ВЕТЕРИНАР, КРАВА И СТОЛИЦА

Ветеринар је узео дрвену столицу и сјео поред краве. Крава га је дуго посматрала, а онда питала да ли може да јој уступи мјесто. Ветеринар је рјешавао осмосмјерку и није чуо питање.

Затим је чобаница пришла и помузла краву. Прије тога ветеринар јој је уступио мјесто.

Када се чобаница удаљила, ветеринар је подигао столицу и разбио је у парампарчад.

Крави је већ овдје све било јасно. Поново су јој умјесто ветеринара послали пацијента.

Изгледа да служба ветеринарске станице није навикла да им краве дају

млијеко скрштених руку па су их едуковали за психијатре, јер их је у овом крају било мало, а столице су постале дефицитарне.

КОСОВКА ДЈЕВОЈКА

Претурајући по одсјеченим витезовима, Косовка дјевојка је, међу штитовима и копљима, наишла на веома необичан оклоп.

Нити га је на Обилићу гледала, нити га је носио цар Лазар.

Обртала окретала њиме, а онда га дому однијела и на меки кревет положила.

Гдје све неће са ауто отпада завршити шасија од голфа.

ДИБ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s